Ученици

Путопис После дугог путовања, на ком су се смењивали разни пејзажи, стигли смо у Грчку наморе.Кренули смо из наше равнице где се смењују поља сунцокрета, пшенице, кукуруза иподсећају на прекрасан шарени ћилим из бајке о Аладину. Прошли смо кроз Србију гдесам уживала гледајући плаветнило неба, брда прекривена јарко зеленом травом ивисоке јеле које поносно расту ка сунцу и одолевају ветровима, сметовима… Тек понегде су се видела стада оваца како безбрижно пасу док малени црни пулинитрчкарају око њих и покушавају да заведу ,,ред”.Најзад смо ушли у Грчку. Одушевила сам се када сам угледала дуге шпалиреолеандера уз пут. Били су то огромни жбунови са цветовима у белој, роза, цикламабоји. Нисам могла да одолим и спустила сам прозор. Одмах ме је преплавио њиховопојни мирис. Како смо се приближавали мору видели смо све више плантажа састарим чворноватим стаблима на којима су се назирале малене зелене лоптице. Билесу то маслине.Најзад, огромно, бескрајно плаветнило мора и оно добро знано пецкање у ноздрвамакод првог удаха сланог ваздуха.Сели смо на топао и мекан песак и посматрали како дан полако, али сигурно прелази утамну и хладну ноћ. Небо је постало прошарано, а сунце је личило на велику, ужарену,жуту лопту која полако тоне у бескрајно, плаво море.Људи око нас су ужурбано спремали своје ствари и одлазили у своје смештаје да сеспреме за вечеру и шетњу. Били су ту Немци који су се препознавали по светлој бојикосе и црвенилу коже која им увек настрада од јаког сунца. Темпераменти и помалогласни Грци. Суздржани и укочени Енглези… Око нас је постајало све мирније и тише.На крају су се чули само таласи мора како запљускују обалу. Била је ту по некашкољка коју је моја сестра Катарина скупљала у своју пластичну кантицу. Пробудилису се зрикавци и започели своју песму у хору.Кренули смо у шетњу дуж обале. Песак више није пекао стопала, већ је био топао имекан. Постајало је све мрачније. На острвцету преко пута упалила су се светла инаправила танку, бисерну огрлицу.Риболовци су кренули чамцима у ноћни риболов. Посматрали смо их како плове капучини док нису постали трепераве лампице на црном мору. Бивало је све хладније.Почели су да се мешају мириси слане морске воде, алги и мириси хране из ресторана.Поветарац је повремено доносио звуке песме са шеталишта. Милион звездица сеупалило и прекрило небо. Тај бескрајни ,, звездани тепих ” повремено су пресецалепутање авиона који су путовали на нека далека места. На небу се појавио бели,округао месец који је бацао светлост на нас.Кренули смо у апартман, пратио нас је наш месец. И ако више нисам дете учиниломи се да има очи, нос и широк осмех добродошлице. Јелена ГолићVIII1

ПРАВДА ЈЕ СПОРА, АЛИ ДОСТИЖНАЖивот понекад није фер. Мама ми често понавља овуреченицу када се наљутим на људе, живот, снове и мисли.Моја љутња најчешће произилази из неправде.Живот је пун изненађења, успона и падова, правде инеправде, као и свих оних ситница које на неки начинолакшавају или отежавају живот. Правда је спора, алидостижна. Ова реченица говори више од било кога копокуша да објасни појам правде. Неправда се ипак барједном некоме од нас догодила. Лично, никада нисамдозволила да ме неправда на неки начин наљути илиразочара. Највећа неправда која ми се икада десила, је замене била и најтежа за прихватити. Наиме, на такмичењуиз књижевности, није ми признат за мене један врлозначајан бод, то јест задатак. То ме је веома повредило,растужило, на крају крајева и расплакало. Плакала сам одмуке и жеље за правдом. Ипак, преузела сам одговорност,и заједно са разредном послала мејл. Одговор на жалостјош увек нисам добила. Не одустајем и планирам дадобијем резултате и обрадујем се. У тим моментимаједино сам себи понављала: „Правда ће бити задовољена,само буди стрпљива“.Правда у животу уноси срећу, радост, весеље и вољу.Неправда ће се увек исправити и правда ће битизадовољена, само ако довољно верујеш у то и томе седовољно посветиш. Ипак, никада не треба заборавити направду, и треба се борити за њу свим својим срцем.

Давид Штрбац у својој борби против неправде Борбу против неправде је врло лепо приказао Петар Kочић у сатири ,, Јазавац пред судом.” Kроз пуно ироније покушао је да дочара кроз шта све људи пролазе.Иако је прича за децу она приказује нешто што можда ни не разумемо сасвим. ДавидШтрбац бори се за правду. Њему је одузета и земља, и пшеница и све чиме се он бавио. Држави јето било само парче земље, али он је баш ту земљу пазио можда чак и волео. Не желим то дасхватим, али неправда се дешава сваки дан. Од ситних неправди, на пример, неправедно досуђенпоен на утакмици, до оних где људи остану без свега. Kада се то догоди, човек не може ништа семда чека. Да чека неку срећу која ће да надомести неправду. Правда је спора, али достижна. Нанама је само да се надамо да ћемо је дочекати. Не могу ни да опишем шта је правда. Она човекачини спокојним, али неправда, са друге стране у човеку буди најгора осећања.Мислим да нам је једина порука да се боримо за правду, баш као и Давид Штрбац, и даникад не одустајемо од ње. Нина Чисар 8/1

Не остављај ме никад саму кад неко свира Верујем да у свакоме та једна песма или тај један жанрмузике буди нека неописива осећања уз које није паметно туособу оставити саму.У мени лично не буди таква осећања нека одређена песмаили одређени жанр, већ свака песма која има некакву необичнумелодију која није свакидашња. Тада се у мени буде неописивеемоције, неукротивог карактера, уз које, ако останем сама, свакипут стрепим шта ће ми се догодити. Зато сваки пут када чујемтакву музику, чезнем за том једном особом. Чезнем да та особабуде поред мене све време док се чује та музика. Да буде ту, узмене, да се не би догодило нешто страшно. Да буде ту уз менесве време док се музика не заврши док се моје емоције не умиреи сасвим не стишају. Кад се музика заврши та особа може отићи,јер ми тада, иако ће звучати окрутно јесте истинито, више нећетребати. Након тога ћу се успети носити са својим емоцијама јерсу тада блаже. Тада су се већ смириле и ослабиле довољно да миније нико потребан да ми их помогне обуздати.„Не остављај ме никад саму кад неко свира“ јесте упућенооној особи уз коју се осећам сигурно у знам да ће ме разумети усваком тренутку без обзира да ли неко стварно свира или не. Ива Миљачки Матак 8/1   Не остављај ме никад саму кад неко свира У животу једног тинејџера свашта се дешава. Љубав, пријатељства, срећа, туга, бес… Све теемоције постану јаче кад се препустимо музици, када у музици, у речима песме пронађемо оношто описује како се осећамо, што речима не можемо да објаснимо.Сваки дан је исти. Устанем ујутру, припремам се за школу, идем у школу, вратим се кући ипустим музику. Размишљам о свему што се десило у школи и уз музику додајем тимдогађајима детаље. Могу рећи да уз музику градим неки свој свет, свет у којем је све могуће.Место где одем кад ставим слушалице и место у ком остављам сва своја осећања и препустимсе музици да их она објасни уместо мене. Kакав год проблем да имам, музика то склони из могума. Музику слушам сама, то ми служи као портал. Да, музика је за мене бег из реалности. Утом другом свету кроз музику исказујем љубав према њему, њима. Туга и нервоза, љубомора ибес, све то нестаје . За свако осећање имам посебну песму. Такође, ако бих тај мој поглед намузику могла сликовито да опишем, рекла бих да је за мене музика пролаз кроз који, кадапрођеш, видиш врата. А од мене зависи која ћу отворити. Свака врата иза себе крију неку причуи неки свет у који могу да одем кад пожелим. Музика је чаробна ако знаш како да је слушаш.Она може да ме орасположи, растужи и учини да се осећам ,,моћно”. Али када музику слушамса неким, не могу да отворим врата мог света јер нисам сама а та особа ме држи у реалности. Акад сам сама уз музику, у својој соби, никога не чујем и ништа не видим. Зато ме никад неостављај саму кад неко свира.Волела бих да једном нађем особу са којом ћу бити заувек, да учини да се осећам истокао што музика чини, јер ме за сад она најбоље разуме. Невена Дамјановић 8/1